Бартcелона Galerija
24.04. – 06.05.2017.
Izložba fotografija Feličije Simijon pod nazivom Carpethian izražava zabrinutnost o održavanju tradicije u modernom društvu izlaganjem načina na koji se tradicionalni ćilimi koriste u Rumuniji, matična zemlja umetnice. Izložba se fokusira na tepisima rođaka Feličije Simijon koji žive u ruralnim sredinama iz Oltenije. U interakciji sa zajednicom udaljenih sela koja još uvek nije potpuno asimilirana savremenim urbanizmom, mogu se još uvek naći relikvije nekih tradicija iz prošlosti. Međutim, izgleda da ništa ne može izbeći uticaj savremenosti i upravo ovi oblici promenjene tradicije postaju predmet istrage Felicije u evoluciji tradicija. Još od prvih ručno tkanih tepiha u Jermeniji i Persiji, oni su dobili brojne uloge, praktične ili simbolične. Od termičke izolacije za šatore nomadskih plemena, adaptacije za bogomolje i molitve, do simbola statusa bogatstva i prestiža, ili jednostavno lepe ukrasne predmete. Sa svojim najrazličitijim namenama i adaptacijama, tepih je uvek bio deo svakodnevnog života u mnogim nacionalnim zajednicama. Trenutno, uloga tepiha je ograničena na onu dekorativnu i on predstavlja običan predmet u prodavnicama za dizajna enterijera. Masovna mašinska proizvodnja u fabrikama čini da lična ljudska strana nestane u proizvodnji modernih tepiha, a zanat i umetnost njihove ručne izrade postaje prošlost. Posedovanje ručno tkanog tepiha je postao fetišistička vrednost u civilizovanim zapadnim društvima, čak problematično, jer njihovi vlasnici nisu svesni bogate istorije tog predmeta i njiegovog mesta u kulturi. Specifični za Rumuniju, tepisi iz Oltenije obično imaju cvetni dezen i davani su u miraz prilikom sklapanje braka. Ovi tepisi su imali simboličnu vrednost, predstavljali su društveni status porodice, a neki od ovih tepiha su posebno tkani za odeđene porodice i sadržali naznake i motive dizajna koja su izrazila imučno stanje, zanimanje i porodičnu istoriju. Posedovati takav predmet bila je privilegija i prestiž, i zbog prestiža takvog predmeta, ljudi su ih izlagali u pojedinim delovima kuće, obično na zidu da bi istakli na taj način imučnost ili da bi ovekovečili njihov izgled, uradeći svoje portrete ispred njih. Slikama koje su snimljene u selima Plenica, Čiokanešti i Novaći, Simion dokumentuje istorijiu ćilima njenih rođaka, koristeći narodni način portretizacije iz Rumunije prošlog veka. Postavljajući svoje subjekte ispred ćilima koji su sačuvali u svojim domovima, umetnik stvara vizuelnu jukstapoziciju između moderne odeće i tradicionalne ćilime. S druge strane, preokreće taj kontrast u autoportretu gde je prikazana u tradicionalnoj narodnoj nošnji iz Oltenije ispred jednog modernog tepiha koji su njeni roditelji kupili pre samo nekoliko godina u jednoj modernoj prodavnici nameštaja. Ćilimi koji se pojavljuju u porodičnim portretima kupljeni su da bi označili novi početak, useljenje u novi stan, pad komunizma ili pripreme za nečiji brak, verovatno reminiscencija prošlog vremena kada se davalo miraz. Razlozi posedovanja takvih tepiha su prebačeni u oblasti materijalizma a ćilimi njene porodice postepeno su se promenili, od tradicionalnih rumunskih do masovnih reprodukcija, turskih ili orijentalnih, manje vrednim.
Portreti predstavljeni od strane umetnice Simijon pružaju pogled u seoskim savremenim domovima Rumunije i izražavaju nostalgiju za bogatom i slikovitom prošlošću, ali njegovo istraživanje postavlja ozbiljna pitanja o mestu tradicije u 21. veku Prekidom tradicionalne proizvodnje i nabavke rumunskih tepiha, šta bi se izgubilo za istoriju kulture? U eri u kojoj su tepisi izloženi u ekstremnim suprotnostima, u prodavnicama suvenira ili u etnografskim muzejima, obe lokacije sa jakim turističkim značajem, kako će rumunsko stanovišto čuvati tradiciju čiji sastavni deo su i ovih tepisi u uslovima neprekidnog prilagođavanja na ovo stanje materijalizma? Gledajući slike koje prikazuju uspomenu na lepotu i lični integritet, postavlja se pitanje da li je ovaj materijalizam korak kulture ka napretku ili greška napuštanja prošlosti.
