Galerija umetničkog centra Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković
19. april – 13.maja 2017.
The good wife, je obuhvatan, multimedijalni projekat započet 2015. godine serijom auto-portreta uz
pomoć kojih autor preispituje ulogu koja se priželjkuje za ženu u savremenom društvu, gde ovo ’savremeno’ postoji mnogo više kao lingvistička zavesa, iza koje svakodnevno posmatramo potpuno
suprotne predstave i nakane partrijarhata da očuva svoje položaje i dominaciju. Ironičnim pristupom autor koristeći svoje telo i rekvizite, performativno obesmišljava ideje o ’dobroj ženi’, poigravajući se sa učestalim stereotipima, od onih najklasičnijih, dobra majka ili hrišćanka, do popravljačice cveća i kraljice kuhinje. Clement svoje junakinje lišava identiteta, one su statične, zaleđene i ’pristojno upakovane’ skulpture, savršeni ukrasi za vaš dom. Ovo pitanje moglo bi se generalizovati do te mere da nas suoči sa još shizofrenijim, zašto je loše loše a dobro dobro, i kakvim se kriterijumima dolazi do te polarizacije. Ili ako žena ima pravo na izbor, zašto nema pravo na sopstveni izbor, i sl. Kako pronaći balans u nepomirljivim pozicijama, one koje mi je društvo dodelilo i one koju sam sama
izabrala, dakako je pitanje koje se provlači u nastavku projekta, gde se akcenat premešta fotografijom u predložene stvarnosti određene žene i poziva nas da postanemo saučesnici u njenim realnostima ’gledajući njenim očima’.
Retradicionalizacija je sve češća pojava i u mnogo većim i razvijenijim kulturama od one u kojoj mi živimo, ali ono što je zagonetno za Clementa, jeste primetan fenomen mitologizacije i izmaštavanja
tradicija kada se retradicionalizacija prodaje kao politika; u mejnstrim medijima slušamo žene koje se bore protiv žena zahvaljujući kojima su dobile pravo da se bore na mejnstrim medijima protiv bilo čega; čest sukob onoga što se lobira i načina na koji lobista živi; užasavajuća statistika koja svake godine beleži obaranje prethodnog rekorda u nasilju nad ženama, od psihološkog do nasilja sa smrtnim ishodom; sve to su pokretači ovog projekta i otuda izbor ironije kao najvažnijeg oružja za otpor. Za autora je najvažnije stvoriti filosofski zadatak, ne povod za debatovanje ili građenje – nadograđivanje stava, per se, već povod da mislimo, da se pitamo, da analiziramo i sebe i svet oko sebe kroz ovu umetničku ideju.
